“Opasno je kao munja, opasno je kao metak, da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak”.

Reče Mika Antić svima kojima je tesno u sopstvenoj koži i koji su se namerili negde preko. Ja shvatih (veoma) lično i evo me ovde. Ovde u arabijskom Muskatu, ali i ovde u svetu virtuelnih reči i misli koje su dostupne svima.

Šesnaesti rođendan sam proslavila u Londonu, čuvajući jednu malu Claire za džeparac. Devetnaesti kao brucoš na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Dvadeset i peti rođendan smo svi zajedno ludo proslavili uz devojačko/momačko veče i proslavu diplome. Za trideseti sam bila u podrumu, sa dvoje male dece jer nas je tamo saterala šizela. Neda je imala tek dva i po meseca. Za četrdeseti sam već bila bez moje Verke, u crnini i sa dvadeset kilograma više.

Bog mi je dao da za pedeseti budem kod kuće, sa porodicom i prijateljima. I da proslavljam početak drugog poluvremena. Početak koji je prvo dugo kunjao, pa promolio glavu 2018. Otud Naša Omanska Avantura i NOA dnevnik. Pa se onda (silom prilika) vratih za Krismas i kunjah još malo uživajući među svojima.

Dremka je gotova, početak je nestrpljiv i želi dalje! Vodim i vas, samo nemoj da se neko požali što ne znamo gde idemo 🙂