Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 1: Uvod

Nikako ne bih želela da bilo ko shvati ove moje postove kao poziv u „obećanu zemlju“, kako sad svi treba da napuštaju Srbiju i kako je ovde samo med i mleko. Niko ne zna šta će biti u budućnosti. Ja sam pišem kakva su moja iskustva. I to pre doba korone.

Ova tema se sama nametnula mnoštvom poziva, mejlova, chatova i dugim razgovorima sve na istu temu, ali sa pitanja sto! Ma kakvih sto, milion! Milion sam i ja imala kad sam se upuštala u bliskoistočnu avanturu, a koliko sam vremena utrošila na istraživanje svega u vezi te iste teme mogla sam još jedan fakutet da završim, komotno. 🙂 Neskromno ću reći da su search engines mala deca za moj trud i „pešački“ rad.

Zašto baš Bliski Istok?

Bliski istok je za mene bio logičan izbor, nametnut poznavanjem engleskog jezika, a ne na primer nemačkog ili nekog skandinavskog. U Evropi se (a može se reći i i u svetu) englesko govorno područje odlikuje dozlaboga komplikovanim sistemom nostrifikacije diploma lekara, a specijalista još i gore. Moj karakter se ne plaši komplikovanog, ne nikako!  Već sam često bivala čak privučena komplikovanim zadacima (neki ih zovu izazovi), sklona komplikovanim rešenjima, privržena komplikovanim ljudima i sama komplikovana do srži. Ipak, nemam niti nekoliko godina pred sobom za ponovno studiranje/specijaliziranje, niti džak para za ulaganje u projekat zvan „doktorisanje“ u UK, USA, AUS, Novom Zelandu, Južnoafričkoj republici, Irskoj… Što ne znači da neće i do toga doći u nekom budućem periodu kad se i kod njih Vlasi dosete da moraju da uvoze pojedine deficitarne specijalnosti, pa ću i ja stati u red, što da ne.

Jednom ću zamoliti moju drugaricu Svetlanu da možda i ona ispriča svoju priču, nadasve uzbudljivu i inspirišuću, o trnovitom putu od lekara Hitne pomoći u unutrašnjosti Srbije do pozicije subspecijaliste u Kanadi, direktora svetski poznatog instituta. I kamen bi nadahnula, sigurna sam. Do tada, moraćete se zadovoljiti mojom omanskom „avanturom“.

Koliko dobro treba poznavati jezik?

Zavisi (zašto imam utisak da će većina odgovora početi ovom rečju?). Za zemlje u kojima je engleski maternji, sigurno treba mnogo bolje znanje jezika nego u ovom delu sveta. Jer zamislite pacijenta sa teškim kokni naglaskom (kasting za „Mućke“ zagarantovan), a vi blejite. U stvari, za to vreme u glavi rešavate sudoku, od delova rečenica koje ste prepoznali, kako biste dobili smislenu celinu. O Australijancima i Ircima da i ne govorim. Doduše jedan anesteziolog ili čak i hirurg možda i ne mora tako dobro da „spika“, ali od pedijatra se to itekako očekuje. To me podseti da je sa spiska neopravdano izostavljena Malta koja za pedijatre traži, pored perfektnog engleskog, poznavanje čak i malteškog. Oprostite na neukosti, ali prvi put čula da uopšte postoji.

Dakle, na Bliskom istoku je maternji arapski, ali zvanični jezik u medicini je ipak engleski jer su skoro svi lekari stranci. Subjekivno svoje znanje ocenjujem kao „solidno“, ali sam sigurna da bi se i kolege sa mnogo nižim nivoom znanja sasvim dobro snašli na ovim prostorima, pogotovo u specijalnostima koje imaju ipak manji nivo direktne interakcije (kao što su saveti i objašnjenja) nego u pedijatriji. Uzimam u obzir da je većina lekara ionako prinuđena da se služi stranom,  uglavnom aglosaksonskom, literaturom tako da za potreban nivo znanja engleskog jezika a priori kažem – u redu je. Nisam čula da su negde tražili IELTS ili slične sertifikate.

Odakle početi?

Od ovog bloga! Šalim se, ali sam i ozbiljna. Važno je dobro definisati cilj. Šta hoćemo, šta možemo, koliko smo spremni da uložimo i koliko možemo da podnesemo. Pogotovo pošto pod Bliskim istokom podrazumevam sve GCC države, a tu spadaju sve koje su i zanimljive za „gastarbajtarisanje“: UAE, Kuvajt, Bahrein, Saudi Arabija, Oman i (još uvek) Katar. Namerno sam upotrebila ovu skraćenicu (Gulf Cooperation Council) jer je baš često koriste, a još češće samo „Gulf“ kao oznaku regiona i da je treba koristiti kao jednu od ključnih reči u pretraživanju (npr Gulf doctor jobs ili slično). Ovaj blog je o životu i radu u Omanu, ali sam mnoogo istraživala i o drugim GCC članicama, pa ću i o njima ponešto napisati jer sam sigurna da imate ipak nekoliko opcija i da je Oman samo jedna od njih, pa neka je i najlepša.

PRIČA O BAHREINU

Nije slučajno ova mikro ostrvska država prva na mom spisku. Od Bahreina je zapravo sve i počelo jedne hladne decembarske noći kada sam na Ln dobila poruku od rekruterke (tada još nisam znala ni za rekrutere, ni za HR-ove, ni za head huntere, ni za druge lovce i tragače kojima je glavni posao da dovedu pravog čoveka na pravo mesto) sa pitanjem da li sam zainteresovana za posao u Bahreinu? Pauza. U Bahreinu? Pa ja i ne znam gde je to. Srđanova reakcija je još bolja – nema šanse, da idemo pa da strahujemo za život.Ni slutili nismo koliko smo daleko od istine, nema bezbednijih zemalja od GCC, osim ako sami niste prestupnik. Zahvaljući Guglu, raznim blogovima i forumima, većina pitanja je dobila odgovor, a slike su nam dočarale Manamu u najlepšem svetlu. Veče smo završili gledajući stanove i birajući lokaciju gde ćemo živeti i plaže na koje ćemo ići. Ponudu od 6000€ sam smatrala velikodušnom, čak i bez dodatnih benefita. Mislila sam da je stvar gotova i da se samo ja čekam – da pristanem. U stvari, mislila sam da je ponuda neozbiljna jer nema detalja – kakve su smene, da li ima dežurstava, koji su tačno poslovi u pitanju, a posebno me je čudila činjenica da mi nije rečeno koja je bolnica u pitanju. Pa, kad je neko početnik u traženju posla u Aziji…

Bahrein je vrlo privlačna zemlja za Evropljane, pa smatram i za lekare (mada tada nije bilo naših kolega tamo). Vrlo je liberalna, rado je posećuju Arapi iz susedstva, pogotovo vikendom i praznikom – opuštanja radi. Alkohol je dozvoljen svuda, svinjsko meso takođe i to vam dođe kao neki Gulf Sin City. Ljudi su ljubazni i vole strance, a šačica naših koji žive tamo se dobro etablirala i ne namerava nazad, očigledno. Kontaktirala sam jednog od zemljaka koji se ljubazno ponudio da pomogne sve što može, ali to je bilo u vreme dok sam jos mislila da „veza“ može da pomogne. A možda i može, ko zna? Sada čak ima i Srba koji vode pedijatrijsku kliniku! Ne radujte se kao ja, nemaju (još uvek) dovoljno posla da bi zaposlili i nekog sa strane.

U svakom slučaju, mi smo stan već našli, povezali se sa pomenutim drugarima iz Kragujevca, našli i neke Makedonce, samo što karte nismo kupili, a od rekruterke ni traga ni glasa. Pozvah je i saznah da je to arapski standard – pošalješ CV, pun nade i očekivanja jer potpuno odgovaraš profilu koji se traži, a niko ne odgovori ništa. Ni A ni B. Možda je tako i u drugim regionima i u drugim profesijama, ne znam, ali ja sam bila početnik u traženju posla. Zaposlila sam se pre 25 godina i ni sanjala nisam da neću na istom mestu i penziju dočekati (što je trebalo da bude neki vrhunac moje karijere po komunističko samoupravnim standardima mojih roditelja na primer), zato nisam ni znala kako to ide. Na žalost (ili na sreću) uskoro sam postala ekspert za proceduru. Kad bi se to računalo…

Sve u svemu, cela ova priča je bila vrlo poučna, zanimljivo za mene i, što je najvažnije, inicijalna kapisla da istražujem region i mogućnosti za posao u njemu…

KUVAJT

Kuvajt je takođe bila jedna od opcija na početku. Sada više nije. Probaću da objasnim, mada nema nekog konkretnog razloga zašto je ispao sa spiska.

U Kuvajtu inače žive i rade dosta naših, kako lekara, tako i iz drugih profesija i niko se nije vratio kući. Što valjda znači da su zadovoljni. Ali je dosta njih zainteresovano da pređe (ili su već prešli) u npr Oman ili UAE. I to nešto govori. Valjda. O Kuvajtu sam čitala da je prilično monotona, „dosadna“ zemlja, strogih religijskih nazora (mada nemaju versku policiju kao u SA), ali npr alkohol se niti može kupiti niti konzumirati bilo gde u javnosti. Nije da je previše važno, ali ipak bar delimično daje sliku o slobodi i (što bi rekli) life style-u.

O Kuvajtu sam zapravo najviše saznala od koleginice Bose, koja je nakon 8 godina rada u jednoj njihovoj velikoj bolnici prešla u Oman, na Univerzitet, i stalno opominjala ovdašnje „starosedeoce“  da sve ono što ih nervira u Omanu zapravo mnogo više izraženo u drugim zemljama, recimo Kuvajtu. Od nje sam prvi put čula kako izgleda rasizam na delu. „Kuvaje“ ne odgovaraju nizašta ako se posledica/šteta odnosi na Indijance, Egipćane, Filipince i njima etnički  srodne (sirote) duše. Oni su jako bogati, imaju prednost u svemu, arogantni su i bahati do besvesti. Klima je u najmanju ruku „zeznuta“, imaju „hladne“ i vlažne zime i nemoguće topla i vlažna leta, sa preko 50 stepeni. Bosa je pričala kako se dešavalo da se cela zgrada „oznoji“ i da sa nje bukvalno lije voda usled kondenzacije. Belce ipak poštuju i sve neprijatnosti pokrivaju (baš) dobrim platama. Ipak, za sada Kuvajt nije u igri, iako je bilo nekih ponuda (ovu rečenicu uvek shvatite uslovno jer većina ponuda se završi kao ona prva, iz Bahreina.

Ako ima kolega koji su voljni da svoja iskustva podele i da me možda isprave ako sam nešto negde (potpuno nenamerno i možda samo neažurirano) pogrešno rekla, slobodno u komentarima me popravite i dopunite. Mnogima će koristiti, setimo se kako smo mi počeli

KATAR

Katar je još uvek na spisku, najviše zahvaljujući dobrim platama i uslovima za rad koje jedan mali lekar iz Srbije poput mene, može samo da sanja. Mada, mesto mu je klimavo usled „Katarske krize“ koja je baš pred naš odlazak u Oman tresla Zaliv. Saudi, UAE i Kuvajt su lupili neke sankcije Kataru, navodno zbog finansiranja terorista, ali ko bi ga znao. Oman je ostao neutralan, naravno kao i u svim drugim sukobima. Zasluge pokojnog sultana Kabusa.

Čitajući iskustva ljudi koji žive i rade tamo, rekla bih da su Katarci takođe bogati, arogantni, bahati i sve što važi za Kuvajt uglavnom važi i za njih. Ima naših, ali nemam informacije iz prve ruke pa eto prilike da se jave oni koji mogu da kažu još nešto o ovoj izuzetno maloj, ali i izuzetno bogatoj (mislim da su No 1 kada se računa po glavi stanovnika) zemlji. Ja sam je štiklirala zbog ogromnog istraživačko-dijagnostičko-terapijskog medicinskog centra po imenu Sidra gde je sve stvarno kao u svemirskom brodu. Nije da sam bila u svemirskom brodu, ali slike Sidre upravo tako izgledaju.

Mislila sam da je reč o simbolici kada mi je, odlazeći iz Omana, na aerodromu stigla notifikacija da je za Sidru otvoreno jedno mesto pedijatra. Verovatno je tako mislila i još koja stotina pedijatara širom sveta, za koje je Sidra svakako prestiž. Naravno da nisam dobila odgovor, kao i na drugih (cirka) 200 aplikacija koje sam tog leta poslala. Katar će izgleda biti aktuelan samo kao „layover“ između letova pošto nam je Qatar Airways omiljena aviokompanija, a nadamo se i za vreme fudbalskog Svetskog prvenstva 2022.