Zaceljujuća radost pisanja
Ideja o blogu je davnašnja, još od vremena pisanja „dnevnika“ u fb grupi kada nam je sin proveo godinu u SAD. Pisanje me je zarazilo, i to zarazilo svojom lekovitošću – koliko god to zvučalo kontradiktorno. „Writing is a healing process“ postade (i ostade) jedna od mojih misli vodilja, čak i deo životnog projekta i cilja da se u svojim zrelim godinama (kakav eufemizam, zar ne?) bavim samo stvarima koje me ispunjavaju i pune mi baterije, a ne obratno.
Gde si dosad bila?
Više me je stvari sprečavalo da se ranije javno latim pera. Prvo je to nedostatak samopouzdanja, naravno. Kažem ’naravno’ jer sam sigurna da 99% čitalaca želi i da piše, mnogi to i rade, ali se ne usuđuju da to nekome pokažu ili nedajbože objave. Taj prvi stepenik je kod mene preskočen sa pomenutom fb grupom iz 2012. kada je sve počelo kao informisanje nama bliskih ljudi o tome gde je i kako je Aleksa, a završilo se, sa jedne strane, prilično intimnim i „iz duše“ ispovestima, a sa druge strane pomalo novinarskim izveštajima o životu jedne prosečne američke porodice. Sve je posle pretočeno u poklon-knjigu za našeg prvenca. Istovremeno sam pisala i stručne tekstove, ali ne za stručnu javnost već za izbezumljene i zbunjene roditelje kakvi smo svi mi kada je bolesno dete u pitanju. Opet na fb, na stranici Školski dispanzer koju sam uz svesrdnu pomoć svoje drugarice Suze (😘) i kasnije sestra Saške (😘) osnovala i vodila.
NOA
A onda 2017. (kako mi je to sada daleka godina) – prekretnica u porodici Stanković i odluka da se otisnemo u nepoznato. Nepoznat je takođe bio i razlog zbog kojeg su moji poslodavci odlučili da privatna klinika u koju su uložili gomilu para i energije prestane sa radom posle samo 5 meseci. Naša omanska avantura je doduše trajala malo duže (9 meseci) i prošla kao divan san za koji se ponekad pitam da li je to iz nekog filma ili nam se stvarno dešavalo? Objave iz tog perioda će takođe ovde naći mesto jer su neizbežan uvod u (novu) omansku priču. Nešto izmenjene kako bi se sačuvala privatnost, ali suština i emocije ostaju. 😊
O čemu ću pisati?
Ovaj blog ima dve kategorije. Jedna je pedijatrijska, sa lekovitim savetima za zabrinute roditelje iz prve ruke iz riznice dvadesetpetogodišnjeg iskustva i sa tekstovima koje već pišem za Magazin Zdravo i svoju fb stranicu (bivša „Školski dispanzer“). Druga je lična, putopisna, nalik na dnevnik – znači takođe lekovita, ali za mene i moju dušu. S obzirom na to kako su prijatelji i kolege dočekali moja pisma i objave iz Naše Omanske Avanture i koliko podrške sam dobila da umesto samo za sebe pišem i za njih, ovaj korak je logičan sled.
Ako i vi sanjate tropske snove, daleke predele i zanimljive su vam druge kulture i narodi – Welcome aboard!
NASTAVAK:
