Moja je obaveza „lična i personalna“, da završim što sam započela i da sa jednakom ljubavlju i autentičnim ushićenjem opišem i drugu polovinu naše zanzibarske bajke. Jer ona to zaslužuje. Koliko objektivno, kao jedinstvena i predivna destinacija, toliko i subjektivno. Kao novi početak za moju porodicu i mene lično, posle izuzetno burnog i teškog perioda. Ne zaslužuje da se prekine na pola, da ostane kusa i krnja, jer su utisci i dalje snažni iako preklopljeni novim impresijama iz Salale, Srđanovog povratka i Nedinog trenutnog boravka u Omanu. Zato žurim da zaronim u sećanja i slike, kako bih ostavila trag do kraja, kako bi se krug zatvorio. Sada, posle Nedinog odlaska, to je ujedno i terapija, bildovanje srca i duše, kako bi se po ko zna koji put oporavilo od „sindroma praznog gnezda“.
U veselom ritmu (ne tam-tama, već pomenute seksi keve) stigosmo vrlo brzo do naše farme začina. Kako bi se drugačije zvala nego Džambo? Tu nas je sačekao Amos, naš lokalni vodič koji je velikim delom zaslužan što nam se ovaj izlet toliko svideo. Očigledno je neko vreme proveo u Jugoslaviji, ali nije pominjao koju ex Yu republiku je obišao, verovatno da ne bi lupao glavu oko srpsko-hrvatsko-bošnjačkih odnosa, pametan čovek. Stalno je ubacivao po neku našu reč uz objašnjenja čemu pomenuta biljka služi kod nas (u pomenutoj Jugoslaviji :)), a čemu kod njih, na Zanzibaru i u Africi uopšte. Obično je kod nas naglašena bila začinska uloga, a Afrikanci su u svakoj od ovih biljaka otkrili i lekovitu žicu.
Mala digresija: Mene je kao dete baba vodila na svadbe u komšiluku koje sam obožavala. Da li je potrebno da napomenem da smo se jurcali do besvesti, podvlačili ispod stolova, ispijali galone sokova (crnih i žutih naizmenično) i moljakali za još jedno, petstoto po redu, parče torte. Mokre kose i zajapurenih obraza, svraćali smo u pit stop na kraće nego formula jedan, samo po pomenuti sok ili tortu. Roditelji (ili u mom slučaju baba) bi nas najslađim glasom opominjali da budemo mirni (kao da je to moguće), ali kroz stisnute zube koji su nedvosmisleno značili „videćeš ti svoga boga kad stignemo kući, bruko jedna“.
Muzika nas nije zanimala, ionako je bila preglasna i retko je ubadala ritam. Ali zato smo obavezno prilazili kad se mikrofona lati naš dobri komšilja Ljuba, koji je bio jedan izuzetno duhovit čovek, vrcavih odgovora čak i na najbanalnije pitanje. Zato je uloga „čitača poklona“ skoro uvek pripadala njemu. I to je bio najbolji deo svadbe, bar kad je mikrofon u pitanju. Svi su se držali za stomak i brisali suze od smeha kad je on otvarao jedan po jedan poklon i komentarisao bilo poklon, bilo darodavca. Koliko god degutantno izgledao ovaj običaj, vrlo je sličan današnjem otvaranju poklona za rođendane. Bar je bilo duhovito, zanimljivo, a i uticalo je na odluku šta ćete kupiti za svadbu tamo gde je čika Ljuba čitao. Niko baš nije voleo da ga potkače, više su voleli da se smeju drugima.
Elem, Amos je isto tako znao da potkači onoga koji bi pogrešno odgovorio, ali i da teatralno pohvali tačan odgovor. Nije da smo baš bili znalci. Više smo lupali redom, pa ko ubode. Bar je smejanje bilo zagarantovano. Jednom nas je i prešao, ubedivši nas da su te kuglice začina koje su tako dobrodušno izgledale, nešto najslađe što ćemo probati. Samo pod uslovom da temeljno sažvaćemo i dovoljno dugo držimo u ustima. Meni se lampica upalila kad sam primetila da je osigurao da mali Vukša i Sofija ne probaju. Ispostavilo se, pogađate, da su kuglice bile zeleni biber i da je za par minuta voda bila tražena kao zlato…
Počeo je od đumbira i kurkume, prešao na biber, korijander, muskatni oraščić, kumin, eukaliptus, kardamom, anis i svašta nešto što ne znam da izgovorim ili sam zaboravila ime. Bez obzira na moju (ali ne samo moju) neukost kada su u pitanju nazivi, svaki miris nam je bio poznat. Nisam znala da su kamfor i cimet rođaci, ali sam prepoznala miris kamfora i začudila se kada je drvo nazvao cimetnim. Limun trava me je oduševila intezitetom mirisa i rešila sam da je nabavim i za našu baštu. Viđali smo svakako i razna stabla voćaka koje smo kasnije i degustirali. Na kraju – kralj i kraljica začina: karanfilić i vanila. Karanfilić je baš karakterističan za Zanzibar i vekovima je glavna izvozna roba sa ovih prostora (ako ne računamo onu tamnu stranu – robove). A što se vanile tiče, baš me iznenadilo da je to u stvari vrsta orhideja, slična lijani (ili još bolje, pasulju) koja se obavija oko domaćina i daje svoje mahune koje posle sušimo u štapiće. Posle šafrana, najskuplji začin, vrlo zahtevan za kultivaciju.
Amosov pomoćnik Kapućino nije mnogo govorio (zapravo nije uopšte), ali se verao kao mačka i za tren smo imali i konkretan primer onoga što je Amos tako zanimljivo opisivao. U jednom momentu je pokazivao kako se neke biljke mogu koristiti i kao šminka, pa je umesto ruža rambutanom izmazao usne i obraze. Bogami, u mraku bi neko mogao i da pogreši, koliko mu je dobro stajalo 😀
Pre polaska smo obilato častili Amosa i ekipu, iskupovali začine na obližnjoj tezgi i (opet) puni utisaka krenuli na sledeću destinaciju koja je bila planirana za taj dan. Malo uživancije i kuliranja nakon „napornog radnog dana“ – Kendwa Rock.
Kada budete videli slike sa kendwe , neko će reći da nikavi izleti, kornjače, začini, šume i slično ne mogu zaseniti tu lepotu. Ali, moram da demantujem. Iako je beli pesak, palme, sunce i tirkizni okean ono što vas dovede na Zanzibar, ipak su nam najjači utisci iz unutrašnjosti ostrva. Čak i posle mesec dana, potpisujem.
Kendwa Rock resort i njihova plaža se nadovezuju na najlepšu zanzibarsku plažu – Nungwi beach. To je zaštitni znak Zanzibara i nema tog baksuza koji bi im našao manu. Plus je i što se nalaze na severnozapadnoj strani pa plima i oseka nemaju tako snažan uticaj, kao kod nas na Paje plaži na primer. Restorani su fantastični, po zapadnim kriterijumima, možete popiti i pravi espreso ako je do toga nekome stalo. Usluga je odlična, superbrza čak. Čak ni cene nisu nenormalne, već uobičajene za more i plaže. Svakako jedna relaksacija, savršeni kupanjac, povetarac koji nežno hladi, sve u svemu – još jedan raj na zemlji, predivno mesto za ne raditi ništa.
Uz naše ležaljke je tezgu držao jedan od Masai ratnika koji su nezaobilazni pratioci na svim plažama. Popričali smo s njim i engleski mu je bio prilično solidan. Kaže da ga je neki Hrvat naučio i da se od tada bač trudi da što više razgovara i uvežba. Masai su afričko pleme nastanjeno uglavnom u Keniji i Tanzaniji. Retko ko ide u školu, jedva da su pismeni i mnogi ni brojeve ne znaju. Čak ni koliko godina imaju, a mislim da ih i ne zanima. Svi su vitki, visoki, gipki i glatke kože boje imalina. Kaže da mogu mnogo dugo da trče, na šta sam ja samo stvorila sliku Xija, iz filma „Bogovi su pali na teme“, koji pomirljivo kaže: „Ako budem trčao dva dana i dve noći bez prestanka, stići ću na vreme“. Doduše, on je bio Bušman a ne Masai, ali to ti je to. Princip je isti. Skoro da nema privatne svojine, plemenski suživot, poštovanje divljih životinja (koje nikad ne ubijaju, osim u samoodbrani), hrane se presnim mlekom, presnim mesom, a ponekad piju i svežu krv životinja koje gaje.
Iako ih zovu ratnicima, a i oni sami sebe vole tako da nazivaju, vrlo su miroljubivi i društveni. Mada, nije uvek bilo tako i per stotina ranije su bili strah i trepet srednjeistočne Afrike. Sada je jedino njima je dozvoljeno da svoje mačete svuda nose oko pasa, čak mogu i u avion da uđu sa njima. Bez pasoša prelaze granicu Kenije i Tanzanije, gde se otprilike nalazi i Masai Mara, rezervat čuven po safari lovu. Poneki su i hrišćani, mada o veri ne znaju skoro ništa i verski obredi su im više paganski nego hrišćanski. I dalje su nomadi, stočari, žive u skladu sa svojim običajima i tradicijom. Srećom su neki grozni rituali napušteni, zabranjeni. Kao što je žensko obrezivanje, ali čak i to – tek krajem dvadesetog veka.
Vrlo su karakteristično obučeni, sa svojim ogrtačima crvene boje, često prugastim ili kariranim. Uz pomenute mačete, uvek nose i koplje (kažu da ih bacaju preko 100m). Na nogama svi imaju sandale, kao one naše iz „Borova“ što smo nosili na moru kad smo bili mali. Nekako sam ih zamišljala bose, al ne videh skoro nijednog bez tih sandala… Uglavnom se viđaju na plažama, nude da se slikaju, razne ogrlice, životinje i figurice od drveta koje su ručno izradili i oslikali. Vole da rade i kao noćni čuvari ili obezbeđenje. Ali, izgleda da im je glavni biznis – pronaći belu ženu sponzora. Čuli smo da im dobro ide u tom pravcu, a ima nešto i u ljubavi izgleda jer je jedan prethodnih meseci oženio Srpkinju i baš tih dana bio u Srbiji, u poseti tazbini. Baš me zanima kako mu se sviđa sarma, gibanica ili prebranac, a još i više kakva je bila reakcija rodbine i/ili komšiluka na novopečenog zeta.
Zato se nismo mnogo iznenadili kada se, na povratku u hotel, jedan iz njihove grupe obratio jednoj našoj saputnici sa „Dođi da živiš sa mnom, zauvek“. Oni su inače za nas te večeri priredili „ples dobrodošlice“ čuven po skakanju do neba i ritmičnim uzvicima. Bilo je baš zanimljivo, a kad su ulazili birali su okolni put i iz mraka se javljali krikovima koji su ledili krv u žilama. Od skakanja i uzvikivanja nam se zavrtelo u glavi pa smo, onako izgladneli, posle Masai nastupa odmah navalili na roštilj. Pored nezaobilazne piletine i plodova mora – standardno dobrih, izdvojila bih odreske tune majstorski ispečenih i sočnih. Takođe mi se jako dopao njihov „sataraš“, kao i preliv od paradajza i kokosa.
