Sada je psihologija vrlo fensi nauka. Svi smo psiholozi amateri i čitamo neke tekstove koje nam na internetu serviraju iz (ne)proverenih izvora. Pa posle sa tim (polu)znanjem pokušavamo da svoje i tuđe bubice svrstamo i uklopimo u neku od kategorija o kojoj smo čitali. A nešto zavisi i od nas samih. Ono što imamo u sebi, to često vidimo i u drugima. Zavist ili divljenje, opravdanje i za onoga koji to ne zaslužuje ili lepljenje etiketa onima koji to najmanje zaslužuju.
Verujem da psiholozi „mnogo vole“ kad se pravimo pametni, kad generalizujemo, kad ono što je nama „radilo“ savetujemo drugima. Isto i lekari, profesori, pravnici, informatičari, majstori. Jednom rečju, svi koji su svoje znanje dugo godina sticali i teorijski i praktično. Ipak, ne vidim ništa loše u tome da laik pročita „stručni“ tekst, ali prilagođen i namenjen njemu. To što sam lekar ne isključuje da me i druge stvari zanimaju. Volim svašta nešto da naučim i saznam. Pa i ovaj blog služi tome. Na primer, ja volim da moji pacijenti znaju šta se dešava njihovom detetu, šta mogu da očekuju i kako mogu da mu pomognu. Pa i koji lek da mu daju, zašto da ne? Ne mislim na antibiotike, naravno, nego ima toliko pomoćnih sredstava kojima je upravo to svrha (vidi Simptomatska terapija prehlade i gripa). Od čaja do zagrljaja.
Ali, da se vratim na psihologiju. Generalizacija i stereotipi su nam svima specijalnost. Pogotovo kad su u pitanju nacije („Francuzi ne vole strance“), rase („crnci su lenji“), religijske grupacije („muslimani su fanatici“). Ne kažem da nema ponešto istine u svemu tome, da nije tako ne bi bilo polovine dobrih viceva, a mnoge parodije bi bile mlake i nepopularne. Ali ipak nije u redu da trpamo ljude u isti koš, pa i za nas Srbe misle da smo svi teroristi i loši momci, tj misle oni koji veruju stereotipima. Trudim se da ne upadnem u tu kategoriju, promatram, zaključujem – ali ne sudim.
Recimo, kao važi fama da Omanke i „nisu neke majke“. Kako je
to moguće? Zato što ne drhte nad decom kao što mi radimo? A ko je postavio standard koliko je drhtanja i brige potrebno da budeš odlikaš u predmetu „ja naviše volim svoje dete“, a ko je za magareću klupu? Mi smo ionako mešavina istoka i zapada, volimo da preterujemo u svemu, pa i u tome. Ne vodeći čak računa o tome ni da li to našoj deci odgovara, da li im time činimo dobro ili ih sputavamo. Ipak ću pribeći uopštavanju, jer mislim da su Srpkinje brižne i nežne majke. Većina, naravno. Uvek ima i suprotnih primera. Ali da li je normalno da dete ne padne ponekad, da mu branimo da se popne na drvo, da od prvog razreda sam ide u školu ili u prodavnicu? Možete odgovoriti sa da ili ne. Važno je da treba imati meru. Vašu meru.
E, pa tako i Omanke imaju svoju meru. Smatraju da se deca čuvaju sama. Eventualno su tu mejdica ili starija deca da pomažu. Ako se nešto desi, desilo se. Nema osuđivanja, ko je kriv, a ko prav. Tera se dalje. Sve je sudbina i usud. Možda ima veze i sa brojem dece, ovde je prosek od četiri do šest. A sigurno ima veze sa kulturološkim, nacionalnim i religijskim nasleđem. Alah ih čuva. Sve je pitanje vere, pa i to. Mada, zakucaće globalizacija na njihova vrata. Instagram, Facebook i Twitter im donose drugačije standarde koje (oni koji vole da su u trendu) prihvataju, ne sluteći da su posle ni tamo ni ovamo. Zaglavljeni između hidžaba i smartfona.
Još nešto kaže psihologija. Bar ova popularna, amaterska (a profesionalci neka se slobodno jave ako imaju šta da dodaju, bolje da učimo od učenih). Navodno, kad se čovek navikava na neki novi period u životu, prolazi kroz nekoliko faza. Tačnije tri. A ja sam to više puta proživela sa cimerkama. I nije da nemam bogato iskustvo, vidi Dom naš nasušni.
Prvo si oduševljen. Sve ti se sviđa. Kako izgleda, kako priča i šta priča. Sviđaju ti se njeni prijatelji, njena garderoba, njena frizura. Svaki izlazak i zajedničko iskustvo prođe fenomenalno. Najbolja drugarica ikada. Davno izgubljeni blizanac. Ja bar uvek počinjem tako. Pozitivno. Zanemarujem mane i sitnice.
A onda prođe neko vreme, euforija se stiša. Naiđu neka teška vremena, možda neka nervoza, lični neuspeh. Promene ti se naočare i pogled na svet. Sve sad ima drugu boju i nijansu. I nije baš tako lepa. Ponekad tako priča gluposti. A i kupatilo nije baš najbolje oprala posle tuširanja pre petnaest dana. Ne pere kuvalicu za kafu odmah, nego posle ja moram da ribam onu masnu plastiku. A sto puta sam joj rekla. I šporet oriba k’o mačka repom, a najviše ga ona koristi. Njena šminka svuda, ne gleda gde ostavlja i posle samo nešto traži i tako šuška iznad moje glave ujutru… Hoćete još? Sigurna sam da je svako od nas ponekad pomislio ovo za svog cimera. Ovo su inače primeri iz glupih rasprava koje sam ja imala i neke od navedenih primedaba su u stvari bile upućene na moju adresu (ono sa kuvalicom na primer, Vanja zna :)). Namerno kažem rasprava, jer svađa nikad nije bilo.
Posle ovog namćorastog perioda dođe ono pravo. Sve dođe na svoje mesto. To ti je cimerka, nije sestra. Čovek je kao i ti, sa sto mana i vrlina. I sadrug u dugim noćima pred ispit. I drugarica za sva vremena, ako vam se i drugi putevi ukrštaju, osim akademskog. E, to je onda prava slika i prava emocija koja je prošla sve testove i oluje.
Sve to su nam pričali psiholozi na roditeljskom sastanku pre Aleksinog odlaska za SAD. Kako izgleda ta emocionalna kriva, da je većina u početku oduševljena i precenjuje sve okolnosti, kako se period tuge i nostalgije naslanja na Božićne praznike i kako pravo uživanje nastaje tek kada sve to prebrode.
Slično očekujem i kada je naš boravak u Omanu u pitanju. Jedino što mislim da kod ovako velikih životnih promena sve traje duže. I da je mnogo komplikovanije od trodelne emocionalne jednačine. Vidim to po ljudima koji su ovde dugo, mnogo duže od nas. Najveći broj nas (jer tu ubrajam i sebe) je u početku oduševljen ovom zemljom. Suncem, okeanom, ali i planinama, pustinjom jer je sve tako drugačije od naše Srbije. Ko god je sanjao tropske plaže, večno sunce i toplo more, ostvario je svoj san u Omanu. Ljudi su takođe divni. Gostoprimljivi, miroljubivi i pitomi. Vole strance i utrkuju se da im svoju zemlju prikažu u najlepšem svetlu.
Ima svakako i onih kojima Oman nije „their cup of tea“. Čak sam na jednom putopisnom blogu pronašla post „Evo zašto ne volim Oman i zašto više nikada neću doći“. Sledi tekst sa milion primedaba o smeštaju u hotelu, pa kao nema lokalaca u centru, samo stranci, ništa autentično, nasrtljivi taksisti (milsim za pare, ne za drugo :)), u restoranima cene vrište… Ne mogu ni da se setim šta je sve gospođa nabrojala. Kao da je u startu stavila namćor naočare.
Ne kažem, mnogo stvari ovde ima koje nerviraju. Na prvom mestu usluga. Nikakva. Bez obzira da li je reč o hotelu sa pet zvezdica ili o nekoj đusari pored puta. I naravno da više nervira u Kempinskom nego u Sultan centru. Jer u prvo pomenutom platiš kao da si jeo pozlaćenu piletinu u sosu od dijamanata i s pravom očekuješ da i usluga bude na nivou cene. I naravno da nije. Za sto koji si rezervisao sednu drugi. Naručiš „9 bites“ za bockanje i dobiješ osam? Požališ se i on počinje naglas da broji, kao da si debil koji je preskočio prvi razred. Onda ne donese izostali „zalogajčić“, već ponovi neki od onih koji je na stolu. A kad ga pitaš gde je onaj što fali, kaže: „Paaa… nema“. Uz najneviniji osmeh na svetu, objašnjava da u startu nije bilo, ali im je promaklo da to i kažu.
Ne daj Bože da te neko pita da li nešto fali, da još šta treba i slične fantazije jednog prosečnog restoranskog gosta. To samo Turci rade ovde. Stvarno su maheri za hranu i ugostiteljstvo uopšte. Obavezno te prepoznaju samo jednom da si bio ranije. Stiže nešto za dobrodošlicu, makar čaj. A i na kraju, ako je ceh bio dobar, nešto pridodaju. Pitaju odakle si, nabace nešto lepo kao da znaju o tvom rodnom kraju, mali razgovor sa gazdom je skoro obavezan. Jednom nam je poslao roštiljdžiju koji je proveo neko vreme u Novom Pazaru, samo da nas pozdravi i upozna.
Usluga u prodavnicama je još gora. Oni što bi trebalo da budu na usluzi i da te sačekuju čim kročiš u prodavnicu, kao da se utrkuju kako da izbegnu bilo pogled bilo pitanja. Pritom često ne razumeju dovoljno, a ne priznaju. Nikad niko ne traži da ponoviš nešto, bez obzira što dve reči nije razumeo. Pravi se kao da je sve jasno kao dan i radi kako on misli. Irena se par puta raspravljala kada su joj umesto tražene veličine i boje uporno donosili nešto treće, ali je posle odustala. Ako imaš sreće da dobiješ to što tražiš – super. Ako ne, jedino što možeš je da se okreneš i odeš. Druge nema.
Ne znam šta ćemo da radimo kad nas budu služili Omanci. To će tek biti igranka. Pa i sada 
ima sve više Omanaca na slabije plaćenim pozicijama koja su ranije bila rezervisana isključivo za strance. Ne mislim na fizičke poslove. Još će puno vode proteći da se Omanac uhvati za lopatu. Zapravo mislim na pomenute asistente u prodavnicama, kasire, promotere i prodavače. To je jedna potpuno nezainteresovana, mrtva hladna, obično ultra mlada osoba koja se vidno dosađuje na svom radnom mestu i sanja o državnoj službi gde će moći da uživa za velike pare.
O neefikasnosti administracije sam već pisala u FT1P, ali ima i suprotnih primera. Kao na primer kada registruješ auto ili prebacuješ vlasništvo ili produžuješ vozačku dozvolu. Ukoliko se ne izgubiš na policijskom strelištu, sve traje ukupno 5 minuta. Bukvalno. I sama izrada lične karte je išla brzo kad su mi je odobrili.
Ali, ipak u većini ostalih slučajeva je treniranje živaca obavezno. Od uvođenja interneta, odlazaka u banku, reklamacije na neki račun, raznih popravki… Prvo Bensedin (kad bi bio dozvoljen) pa onda da se upustiš u tu avanturu rvanja sa službenicima, radnicima, domarima i „inšala“ filozofijom.
Mi još uvek vežbamo. Trudimo se da se uklopimo i da uživamo umesto da se nerviramo. Za sada prija ovaj spori tempo. Pritisak imam samo na poslu. I to od broja pacijenata, ne od menadžmenta. Ali, ko što neko reče – inšala, videćemo još. 😉
